VODIČ ZA KLADIONIČARE

Ovo što sledi je vrlo nezahvalan posao, a predstavlja pokušaj procene rezultata lokalnih izbora (za Skupštinu Grada Novog Sada) 11. maja. U obzir nije uzeto baš nikakvo javno ili tajno istraživanje javnog mnjenja, već samo iskustvo autora kombinovano sa rezultatima izbora održanih proteklih godina. Ako vas ovaj tekst svojim argumentima natera na razmišljanje ili vam pomogne da se opredelite kome da date glas, to je u redu. A ako vam pomogne da zaradite koji dinar na političkim kladionicama, to je još bolje. Pa, da krenemo redom...

Sa radikalima je lako vršiti procene. Ako analiziramo izbore od 2003. do danas, vidi se da je SRS – pojedinačno gledano – u Novom Sadu uvek na vrhu, ili sasvim blizu njega. Takođe, ovo što ću sada navesti nije tek urbana legenda: njihovi birači su zaista vrlo disciplinovani. Oni na isti način glasaju bez obzira da li su u pitanju izbori za Grad, Pokrajinu ili Republiku, a procenat osvojenih glasova SRS opada sa porastom izlaznosti, onda kada masovnije izlaze u osnovi neodlučni birači. Posmatrajući samo izbore sa širokom ponudom, dakle bez drugih krugova većinskih izbora, novosadski rekord SRS je ostvario Tomislav Nikolić na predsedničkim izborima 2003. (44,5%) a sama stranka je decembra te iste godine na parlamentarnim izborima dobila 32,3% podrške. Onaj Nikolićev rekord se sada svakako neće ponoviti, jer su mu uzroci tadašnja mala izlaznost i slabi protivkandidati. Dakle, SRS u maju može očekivati svojih od 2004. uobičajenih 33% do 36% novosadskih glasova.

Koalicija DS-G17plus bi, kao i SRS, volela da ponovi broj glasova sa predsedničkih izbora, ali to je u ovom slučaju ipak manje verovatno. Onih Tadićevih 41,5% iz prvog kruga ipak ne pripada samo njima, a poznata je i činjenica da Boris ima više poštovalaca od stranke koju predvodi (radikali bi to rekli "Bora nije Boris"). Recimo, zbir glasova DS i G17plus je na prethodnim lokalnim izborima bio negde oko 28% (glasovi koji najverovatnije pripadaju SVM ovde nisu uračunati, jer oni nastupaju zasebno). Ipak, pošto nam predstoje i istovremeni republički izbori, i snažna tendencija podele političke scene na dva velika tabora, može se desiti da lista DS-G17 i na lokalnom nivou oseti prednosti takvog okruženja. Sve u svemu, realna procena uspeha koalicije DS-G17plus na novosadskom lokalu se kreće negde između 29% i 32%.

Treća "velika" lokalna lista koja će se u maju naći pred novosadskim biračima nosi, kao i 2004. godine, naziv "Zajedno za Vojvodinu". I sastav je sličan kao prošli put, čine je LSV i neke menje vojvođanske stranke, a ovaj put se na njoj nalazi i SPO sa svojih 1,5% do 2% uvek vernih birača. Ova lista je 2004. bez SPO-a osvajala 9%-10% (već zavisno od vrste izbora), i to u medijskom i političkom okruženju koje je bilo zaista katastrofalno po nju. LSV i njeni čelnici su tokom 2003. i 2004. bili satanizovani i optuživani za doslovno sve, i mnogo ljudi je tada smatralo da ZZV neće proći cenzus. Danas je okruženje svakako povoljnije, više niko ne smatra da će glasajući za ovu listu upropastiti svoj glas, Nenad Čanak kao gradonačelnički kandidat sigurno donosi više nego što odnosi, ali je pitanje sinergije glasova LSV i SPO ipak otvoreno. Ukupno, verovatan rezultat ove liste na lokalnim izborima je 11% do 14%. Sve preko ove gornje granice bi značilo ili potpuno brisanje LDP sa političke scene našeg grada, ili povratak birača koji su se nakon 2000. godine od LSV i SPO okrenuli ka DS i G17plus – ili i jedno i drugo.

U grupu sigurnih imaoca mandata u narednoj Skupštini Grada spada i mađarska koalicija, sa svojih 1,5%-2,5% očekivanih glasova, pošto ovoj listi, budući da je manjinska, nije neophodno da savlada eliminacioni cenzus od 5%.

Grupa stranaka koje imaju neku šansu da savladaju ovaj cenzus, ali su daleko od izvesnog ostvarenja tog cilja, je dosta brojna. Za sada se kao takve doživljavaju liste SPS-PUPS, narodnjačke koalicije, LDP i GG Maje Gojković.

Ulasku u gradski parlament je, od nabrojanih, verovatno najbliža koalicija SPS-PUPS. Sa Mrkonjićevim rezultatom koji je (u Novom Sadu) bio više nego duplo bolji od Ilićevog, sa stabilnim i disciplinovanim biračkim telom i jakim uporištima u Begeču, Kovilju i na Klisi, očekivani rezultat od 5%-6% glasova im može pokvariti samo eventualno novo odlivanje glasova ka radikalima ili konkurentskoj penzionerskoj listi. Od sve četiri spomenute "kritične" liste, ona SPS-PUPS je i prva predata izbornoj komisiji, što nešto govori i o solidnom stanju infrastukture.

Narodnjaci su koalicija sa najvećim skokovima i padovima rezultata, što njen rezultat čini teško predvidljivim. 2003.., Velja Ilić je kao predsednički kandidat u Novom Sadu uzeo 4% glasova, zbir na republičkim izborima iste godine se može proceniti na oko 15,5% (NS je tada nastupala sa SPO), a na lokalnim izborima 2004. DSS i NS su nastupale odvojeno, ukupno uzevši 5,5% glasova. 2007./8., pad je evidentan na svim frontovima; DSS-NS je na republičkim izborima u Novom Sadu dobila poverenje 10,7% birača, a Velja Ilić na predsedničkim tek 2,2%. Ako tu ima ikakve pravilnosti, ovu koaliciju na lokalnim izborima čeka katastrofa kojoj se verovatno ne nadaju, odnosno 3%-4% osvojenih glasova, pad ispod cenzusa i status vanparlamentarne opozicije. Za sve eventualno više od toga mogu zahvaliti jedino inerciji – republički izbori se ovaj put održavaju istovremeno sa lokalnim, a za manje od toga Maji Gojković, koja pretenduje na manje-više isto biračko telo.

LDP je u situaciji da prvi put "ide sa ocem na jutrenje", odnosno da prvi put nastupa samostalno i istovremeno protiv Lige socijaldemokrata Vojvodine, na čijem je biračkom telu LDP do sada gradio predstavu o svojoj snazi u Novom Sadu. To im se dešava u nezgodno vreme, kada je u gradskom odboru LDP-a već druga ili treća prinudna uprava za redom, i kada je ukupna politika stranke bila takva da ih je dovela u permanentni sukob ne samo sa prirodnim protivnicima, već i sa budućim potencijalnim koalicionim partnerima. Ako bih baš na njihov rejting morao da se kladim, procenio bih "novosadski" rezultat ove stranke slično kao i u slučaju narodnjačke koalicije: 3%-4%.

Rezultat liste Maje Gojković je samo na prvi pogled nepoznanica. Pravo pitanje je iz čijih dosadašnjih "rezervoara", i koliko glasova iz njih ona uopšte može preoteti. Iskustvo nam govori da glasači SRS loše podnose cepanje stranke, odnosno da gotovo svi nastavljaju da glasaju za SRS. Druga potencijalna meta Gojkovićeve je SPS, čijim nekadašnjim i u međuvremenu odbačenim kadrovima popunjava najveći deo svoje liste; no, glasači SPS imaju lošu naviku da glasaju ili za svoju stranku ili za radikale, a "Maja više nije naša". Jaz između Maje Gojković i DS, LSV ili LDP je ipak isuviše dubok da bi se ona mogla nadati ikakvom ozbiljnijem "presipanju" sa te strane. To znači da je realno tek da ponovi uspeh iz drugog kruga gradonačelničkih izbora 2004., kada je oko 3% (mahom DSS-ovih) glasača zaokružilo njeno ime, a istovremeno i ime demokratskog kandidata na izborima za Skupštinu Vojvodine. A sa 3% glasova se ne postaje gradonačelnik, kada nedostaje onih početnih 47%...

Dakle, ako sam u pravu, majski izbori donose promene u Novom Sadu. DS-G17, "Zajedno za Vojvodinu" i mađarska koalicija će verovatno ostvariti većinu – tanku, ali ipak većinu. Uz malo pameti i podsećanje na uzroke poraza iz 2004., ona bi mogla i potrajati. O tome ipak neki drugi put...

NOVI SAD GORI, BEOGRAD SPAVA

Parafraza parole koja se u varljivo leto 1968. pojavila na beogradskim ulicama, a u kojoj se umesto Novog Sada pominjao Pariz, teško da je ikada mogla biti bukvalnije shvaćena nego danas. Novi Sad i novosađani su proteklih sedmica neobično često imali probleme sa požarima. Goreo je hotel "Putnik", izgoreo je kafić "Lounge", pa čak i kada je na marginama narodnjačkog akcionog plana zapaljena američka ambasada u Beogradu, jedina izgorela osoba je bio – novosađanin. Samo u ova tri, hajde da ih nazovemo incidenta, poginulo je čak 11 ljudi, a bar još dvoje mladih je doživelo povrede takve vrste da im je život, blago rečeno, zauvek promenjen i otežan. Za trenutak ćemo odbaciti teoriju da su stanovnici Vojvođanske prestonice, birajući 2004. sadašnju vlast, na nekim "višim nivoima" svoj grad plasirali u kategoriju biblijske Sodome i Gomore; biće da su ove požare ipak potpalili ljudi, a ne vatra sa nebesa. Kada je tako, ljudi ih mogu i ugasiti... ipak, da li zaista mogu ?

Centralizacija zemlje sa sobom obično donosi nepravednu raspodelu sredstava; više para imaju oni koji su vičniji ulizivanju i zaurlavanju, koji su bliži pojilu, a ne oni koji više rade. Obično se smatra da to stvara negativnu selekciju, osiromašenje i lagani kolaps države. A slučajevi novosadskih požara predstavljaju ekstreman primer, koji nam govori da centralizacija svoj danak odnosi i u ljudskim životima. Kako to ?

Novi Sad ima 295.000 registrovanih birača, a smatra se da u njemu živi, zajedno sa maloletnim i neprijavljenim stanovnicima, bar 400.000 duša. Eksplozija naseljenosti koju je grad doživeo poslednjih decenija i urbanistički haos koji je to proizvelo ne vredi ni spominjati. Ipak, od 1989. godine, dakle od gašenja autonomije Vojvodine pa do danas, Novi Sad je dobio samo JEDNO novo vatrogasno vozilo ! I to vozilo nije kupilo resorno republičko ministarstvo; kupila ga je (prethodna) gradska uprava 2004., u vreme akcije "Novi Sad – siguran grad", pri tome se jedva dogovorivši sa MUP da ono što se kupi, i ostane u Novom Sadu. Od dolaska koalicije SRS-DSS-SPS na vlast u Gradu, pa do danas – nije nabavljeno ništa.

Pri tome, novosađani spadaju među najredovnije platiše poreza u ovoj zemlji. Svakoga dana i svake godine, mi plaćamo porez Republici Srbiji. U okviru tog poreza su i sredstva od kojih bi republička Vlada (ne iz nekog nacionalnog investicionog plana, kao što se to ovih dana obećava, već iz redovnih sredstava) trebala da se brine o profesionalnoj protivpožarnoj zaštiti – o ljudima, organizaciji i opremi. A od kako je to ovako, dakle od kada su ingerencije iz pokrajine i lokalne samouprave prebačene na republički nivo, od kada su Milošević pa posle njega i Koštunica zajahali apokalipsu, ni jedan jedini dinar nije vraćen iz republičke kase u Novi Sad u vidu bilo kakve vrednije opreme ! Mnogo je to godina, i mnogo je to novca. Po spoljašnjem obliku, to je drastična centralizacija, ali po suštini, to je drumska pljačka.

Dakle, dragi moji sugrađani, kada plaćate porez, to se sve sabira u jednu veliku kasu, koja se zove republički budžet. Deo toga ide za vojsku, deo za policiju, deo za školstvo, deo za... da ne nabrajam dalje. Zna se koliko je para stiglo iz kojeg dela države, ali to u prestonom gradu Beogradu nikome nije bitno. Kada se ispostavi, recimo, da neke godine ima para za deset novih vatrogasnih vozila, verovatno se lako može utvrditi da je novac za jedan ili dva takva kamiona stigao baš iz Novog Sada. Ali, Srbija je jedinstvena: to znači da ti kamioni neće biti kupljeni za Novi Sad, pa ni za Vojvodinu (doduše, možda neće biti kupljeni uopšte, ali to je neka druga tema). Jer, ima negde gde je još gore nego ovde, ili su pak ministri odande bliži izvoru tih sredstava nego ministri odavde. To što su te kamione zapravo kupili novosađani, ne spominje se nigde glasno; bolje reći, ispada da ih je kupio ministar iz tog kraja, koji se sa tim vozilom/zadužbinom/crkvom/bolnicom/par kilometara asfalta slikao za državnu TV.

I šta sad ? Oni tamo će ponovo glasati za takve, jer im se isplati, jer su "njihovi ljudi", jer su hadžije. U Novom Sadu i Vojvodini je drugačije. Ovde vam govore da je "danas Kosovo, sutra Vojvodina" (uzgred, baš me zanima kako bi se komentarisalo da su, umesto novosrbijanaca, sa ovom parolom na ulicu izašli ligaši), i računaju da ćete se povući. To što i vama trebaju i vatrogasna kola i nove policijske stanice i svakovrsna dobra državna usluga, što ste sve to imali i dok oni nisu došli, i što je pravda da onaj koji je pre imao više i u međuvremenu radio više i sada ima više – to u ovoj igri moći nije bitno.

Dokle god tako lako uspevaju da nas upecaju, samo za pecanje ćemo i služiti. Dokle god ikoga ovde uspevaju da ubede da smo svi maloletni ili nesposobni ili već za nešto krivi, tako će i biti. Gorećemo od sopstvene gluposti.